Postrestaurativna osetljivost

Abstract

Postrestaurativna osetljivost predstavlja klinički fenomen koji se javlja neposredno nakon restaurativnog tretmana. Javlja se u vidu kratkotrajnog oštrog bola nakon mehaničkih i termičkih nadražaja. Ulazna vrata za ove nadražaje su dentinski tubuli. Faktori odgovorni za pojavu postrestaurativne osetljiivosti mogu biti vezani sa postupkom preparacije i to su temperaturne promene koje nastaju usled neadekvatnog hlađenja prilikom preparacije, povećanje intrapulpnog pritiska može nastati curenjem dentinske tečnosti iz tubula i dubina kaviteta koja je direktno proporcionalna pojavi postrestaurativne osetljivosti. Faktori u vezi sa restaurativnom procedurom i materijalom se odnose na adhezivne sisteme koji omogućuju vezu između kompozita i zubnih tkiva. Ova veza se ѕasniva na osnovu mogućnosti penetracije adheziva u dentin. Osnovni mehanizam ove veze je „hibridni sloj“. Adheѕivi mogu biti sa kiselinskim nagrizanjem (eng“.total-etch“) i samonagrizanjem (engl“.self etch“. Protokoli nagrizanja su totalno nagrizanje, samonagrizanje i selektivno nagrizanje. Selektivno nagrizanje je kombinacija prethodna dva i podrazumeva kondicioniranje gleđi ortofosfornom kiselinom i nanošenje samonagrizajućeg adheziva na ceo kavitet. Polimerizaciono skupljanje i ivična pukotina nastaju usled sklonosti kompozita da se kontrahuje ka unutra gde napon nadjača sile adhezije i stvara se mikropukotina. Suboptimalno prijanjanje, C faktor i neadekvatna polimerizacija su takođe faktori postrestaurativne osetljivosti Terapija postrestaurativne osetljivosti se zasniva na eliminaciji postojećih faktora koji mogu biti uzročnici. To mogu biti neadekvatni ispuni, pulpitisi, sekundarni karijes i pukotine.