Transverzalni prelomi gornje vilice

Abstract

Gornja vilica je najveća parna i središnja kost lica. Na nivou nje razlikuju se telo i četiri nastavka: jabučni, čeoni, nepčani i alveolarni. U okviru povreda glave, prelomi gornje vilice zauzimaju treće mesto, nakon preloma nosnih kostiju i donje vilice. Glavni uzroci ovih preloma jesu izuzetno jake sile koje nastaju u toku saobraćajnih udesa, nasilja, sporta, padova itd. Frakture gornje vilice mogu se podeliti na prelome alveolarnog nastavka, sagitalne, transverzalne i kombinovane prelome, pri čemu su transverzalni najčešći i oni se dalje dele na Le Fort 1, Le Fort 2 i Le Fort 3 prelome. Klinički, ove prelome najčešće karakterišu traumatski otoci i hematomi srednje trećine lica, isticanje krvi i, eventualno, likvora iz nosa, subkonjuktivalne hemoragije, pseudoprogenija, otvoren zagrižaj itd. Dijagnostika ovih preloma se zasniva na anamnezi, kliničkom pregledu i pomoćnim dijagnostičkim procedurama. U terapiji, ukoliko je pacijent u opasnosti po život, pruža se hitna pomoć, a nakon stabilizacije stanja pristupa se lečenju samog preloma. Ukoliko se radi o prelomima bez dislokacije, pristup u lečenju će biti konzervativan, što bi podrazumevalo primenu intermaksilarne fiksacije. Sa druge strane, komplikovaniji prelomi zahtevaju hirurško lečenje, koje podrazumeva da se fiksacija koštanih fragmenata ostvaruje pomoću postupka osteosinteze. Razvoj i primena ovako savremenih metoda lečenja omogućile su da funkcionalni i estetski rezultati terapije budu znatno bolji, a da se postižu za mnogo kraće vreme. Usled toga, od velikog značaja je kontinuirano praćenje i usvajanje novih tehnika dijagnostike i terapije preloma gornje vilice.