Transferzalni prelomi gornje vilice

Abstract

Povrede srednjeg masiva lica su jedan od vodećih problema u maksilofacijalnoj traumatologiji. U svakodnevnom radu, maksilofacijalni hirurg se trudi da postigne što bolji rezultat u lečenju povređenih pacijenata. Postavljanjem korektne dijagnoze, izborom i primenom odgovarajuće metode lečenja, postižu se optimalni terapijski efekti, uz najmanje posledice po pacijenta. Povrede lokalizovane u predelu glave su zastupljene u preko 50 posto slučajeva povređivanja. Povrede su najčešće akcidentalnog porekla. Najbrojnije su saobraćajne povrede, povrede nanete od strane drugih osoba, kao i povrede nastale samopovređivanjem. Dejstvo sile koja izaziva povrede struktura maksilofacijalne regije može biti direktno ili indirektno. Ovako nastale povrede mogu se manifestovati kao: • Izolovane • Multiple • Kombinovane sa povredama drugih delova tela, i • Politraumatske. Krajem XIX i početkom XX veka, francuski naučnik Rene Le Fort vršio je eksperimente na maceriranim lobanjama. Utvrdio je da pri dejstvu sile na koštani kompleks srednjeg masiva lica dolazi do preloma kosti na karakterističnim mestima. Tri osnovne linije preloma gornje vilice koje je 1901. godine klasifikovao LE FORT su: ➢ Niski, subzigomatični prelom – LE FORT I ➢ Visoki, subzigomatični (piramidalni) prelom – LE FORT II ➢ Suprazigomatični prelom – LE FORT III