Proteze lica

Abstract

Deformiteti lica mogu nastati kao rezultat traume, tretmana neoplazmi ili kongenitalnih malformacija. Restauracija defekata lica težak je izazov kako za hirurga tako i za protetičara. Hirurzi su ograničeni količinom dostupnih tkiva, kompromitovanom vaskularizacijom okolnih tkiva kod pacijenata koji su tretirani zračnom terapijom, potrebom za povremenom vizuelnom kontrolom onkološkog defekta, ali i fizičkim stanjem pacijenta. Protetičari su ograničeni neadekvatnim materijalima dostupnim za rekonstrukciju lica, pokretljivošću okolnih tkiva, poteškoćama u retenciji velikih proteza, kao i sposobnošću pacijenta da prihvati krajnji rezultat terapije. Prema likovnom karakteru dela koji zamenjuje, svaka proteza lica se može svrstati u jednu od sledećih grupa: - Aurikularne, ušne proteze, koje nadoknađuju gubitak ušne školjke - Nazalne, nosne proteze, koje nadoknađuju gubitak nosa - Orbitalne, okulopalpebralne, ili očno kapačne proteze koje nadoknađuju oko i očne kapke. Danas, praktično, postoje samo dve velike porodice materijala na kojima se zasniva protetika lica, a to su akrilati i silikoni. U pogledu fizičkih svojstava svaki gradivni materijal treba da bude što lakši, što trajniji, stabilnog oblika kako po sredini tako i na ivicama, da je otporan na kidanje, dovoljno fleksibilan zbog pomičnih delova lica, da se ne menja pod uticajem temperature vazduha, da je dobar termički izolator. Sa gledišta hemijskih svojstava treba da je otporan na ultraljubičasto zračenje, kiseonik i različite vrste sekreta, da je otporan i prema lepkovima ali i prema njihovim rastvaračima. Poboljšanje kvaliteta života je cilj rehabilitacije. Pacijenti moraju biti uvereni da će se sa svojim veštačkim delovima vratiti svom ranijem načinu življenja. Jedino se profesionalnim odnosom protetičara prema pacijentu, nauci i struci može obezbediti zadovoljavajući rezultat terapije; i pacijent koji može da se suoči sa društvenom zajednicom i zauzme svoje ranije mesto u njoj.