Nasledna osnova hipodoncije i hiperdoncije

Abstract

Hipodoncija i hiperdoncija su česte anomalije broja zuba. Pod terminom hipodoncija podrazumeva se nedostatak jednog do šest zuba, izuzev trećih molara. Zubi koji najčešće nedostaju su lateralni sekutići i drugi premolari. Ova anomalija se može javiti samostalno ili u okviru genetski determinisanog sindroma. Pravilno postavljanje dijagnoze hipodoncije se vrši na osnovu anamneze, kliničkog pregleda i radiograma. Prevalenca hipodoncije je u rasponu od 1,6-6,9%, u zavisnosti od ispitane populacije. Etiologija hipodoncije je multifaktorska i uključuje genetske faktore i faktore spoljne sredine. Najznačajniji signalni molekuli čija je ekspresija izmenjena, a koji se povezuju sa hipodoncijom kod ljudi, nalaze se pod kontrolom gena: MSX1, PAX9, AXIN1, EDA, EDAR, RUNX2 I WNT10A. Ova genetski određena anomalija, kod pacijenata sa hipodoncijom ima estetski, funkcionalni i psihosocijalni efekat. Hiperdoncija predstavlja prisustvo prekobrojnih zuba. Prekobrojni zubi se mogu klasifikovati prema morfologiji i prema lokalizaciji. Najčešći prekobrojni zub koji se javlja je meziodens. Etiološki faktori koji imaju ulogu u nastanku hiperdoncije su hiperaktivnost dentalne lamine, genetski faktori i sredinski faktori. Hiperdoncija se retko javlja samostalno. Ovo stanje se obično javlja u sklopu drugih poremećaja, najčešće kleidokranijalne displazije. Prevalenca hiperdoncije iznosi 0,3-0,8% u mlečnoj, a 1,5-3,5% u stalnoj denticiji. Prekobrojni zubi mogu uzrokovati razne komplikacije u zubnom luku ukoliko niknu. Postoje određeni slučajevi kada je neophodno hirurško uklanjanje prekobrojnog zuba. Literaturni podaci ukazuju na korelaciju između mutacija RUNX2 gena i pojave hiperdoncije.